Предање каже, а у народу још увек тајанствено кружи прича о древној светињи манастира Годовик чији се настанак несигурно смешта у време благочестивог краља Драгутина и градње цркве - манастира светог Ахилија у Ариљу .

По речима неких историчара и писаних трагова време постојања светиње посвећене Св. великомученику Георгију - Ђурђиц указује на средњи век, па и на то да је на остатцима неке средњевековне црквице монах Јосип Мандопара подигао новији храм. Но, време изградње оставићемо стручнијим лисцима да утврде.Оно што је сасвим сигурно је да манастир Годовик заузима значајно место у мисији очувања вере и традиције и првих корака описмењивања у овом крају крај ужичке Пожеге, чак преузимајући ту улогу од манастира св Ахилија. Због свог прикривеног положаја, воде и шуме ,која је погодна за скривање у турско доба духовни живот цвета под вођством тада чувеног игумана Јосипа Мандопаре све до 1833 године када манастир нагло губи значај по смрти игумана (1829.год.) и постаје парохијска црква за време ужичког епископа Никифора.

Да је манастир постојао у 17 веку сведочи и сачувани антиминс који је осветио патријарх Арсеније трећи 1692 године, који је затражен у сеоби. Данас се он налази у Црквеном суду у Краљеву.

Куполна црква са основом у облику уписаног крста, грађена од две врсте камена сиге - бигра и камена вулканског порекла који су везивани кречним малтером одаје својом скромношћу и изгледом, без фресака, тешке дане њеног грађења односно обнове а то је турско време, када скромне црквице преузимају мисију владарских лаври. Припрата је касније дозидана.

Судбина исте у тим временима сакривена је још увек под велом тајне која ће верујмо засијати ускоро у свој красоти обнове духовног живота. По летопису свештеника Миломира Цековића 1780.г. јеромонах Јосип обновио је цркву и дозидао паперту, препокрио је шиндром и озидао камени зид око цркве.Спољни трем - паперта имао је само стубове и штитио је вернике од невремена.Опет и зидови откривају знамења и трагове тако са записа над западним порталом наоса који каже "1808 године обновљен при верном Георгију Петровићу "Ператору" и митрополиту Леонтију и трудом свештенојереја Исаије Поповића"1833.год Кнез Милош Обреновић поклања звоно које се данас налази на цркви св Илије. Манастир Годовик је по предању имао звонару покривену шиндром . За време аустро - турског рата 1914 - 1918 год. звоно је било сакривено - закопао га прота Спиро Остојић преко пута цркве Св.Илије да неби било претопљено.

Године 1837.године Годовик има парохију од 8 села са 244 куће и 1758.душа. По приходима годовичка црква је одмах иза ужичке.

Постоје и сведочанства Јоакима Вујића 1826.год. и Ото Пирха.

Ото Пирх (1799-1832) образован и радознао човек по природи, капетан у пруској војсци при генералштабу, 1829.године у својој књизи Путовање по Србији пише:

5.новембра (1829.год.)

Кроз котлину ариљску тече Рзава, која долази са југозапада и близу ариља,нешто ниже, утиче у Мораву. Пошто смо јахали још један сат кроз планину,дођосмо у једну отворену долину ка манастиру, селу и потоку Годовику, који утиче у блиску Ђетињу, на којој је Ужице.Предео око Годовика је врло леп. Чим смо се попели уз леву страну потока, добисмо простран изглед на Моравску долину,која се пружала ка истоку и на високо уздигнут Каблар. Време је опет било врло топло и само на највишим врховима видео се још снег.после непуног сата стигосмо на Ђетињу....

У пожешки крај Ото Пирх стигао је 5.новембра и задржао се у Годовику који му је запао за око због своје лепоте.

Јоаким Вујић (1772-1847) био је писар,учитељ, професор, позоришни радник,директор и оснивач позоришта у Крагујевцу и Београду. У свом делу Путешествије по Србији 1 оставља сведочанство :

...Годовик. Недалеко од овог села јесте и један општежитељни манастир, који се равним именом Годовик зове. Овај манастир лежи от восточне, јужне и западне стране измежду страшни камени стена,а от северне указује се један простор с прекрасним ливадама. Недалеко от овог манастира проистиче један источник,који се такожде Годовик зове.Овај после чини један поток, на којим воденице намештене стоју.Церква има горе једно труло, а храм је свјати великомученик Георгиј, 23.априла. У церкви све по начину благочестиве церкве у расположенију стоји, како што је олтар с чесним трапезом, на којој лежи свјато евангелије са сребром оковано, а на проскомидији јест један позлаћени путир и један у кутијици разложени златни крст са животворјашчим древом, а код овога креста стоји јоште и једна кутица за свете мошти. Равним начином у овој церкви јест и једно лепо, ново темпло, горе с распјатијем Христовим а доле с царским дверми, с престолним иконами и с пет лепих нови кандили украшено. Певнице содерже скоро све књиге измежду којих минеји месеца априлија и ноемврија јесу рукописни, и јоште к тому друге неке рукописне књиге находе се. Овај манастир возобновљен био лета 18о8., под владенијем серпског вожда, Г.Петровича. Обаче попаденију његовом јест исти манастир од Турака много страдао, обаче опет зато није био попаљен и порушен. Основатељ и ктитор ове обитељи купно с народом био је преп. от. Јосиф Мандопара, садашњи игуман. Овај манастир держи грунтове, обаче Турчину спахији неплаћа ни паре, јербо лежи на земљи еминској.

Цркву је поново опремио и покрио ћерамидом Мићо Стојић из Пожеге 1834.год.

1956.године по сведочанству свештеника миломира Цековића срушило се кубе цркве св.Георгија.

1976.год за време свештеника Добросава Лазовића започета је обнова цркве св Георгија који изводи Завод за заштиту споменика ,а 1996.год.за време свештеника Ивана Марјановића је освештана од стране еп. Никанора по благослову еп. жичког Стефана и у богослужбеној употреби.

2006. год.је на ново препокривена због дотрајалости "старе" покривке маћанском каменом плочом,и осветљене су и повезане уличном расветом обадве цркве.

На подручју Црне Горе, Херцеговине, Босне и Србије а посебно на територији западне Србије иконописачка делатност уметничке породице Лазовића оставила је дубок траг.

Једно од дела родоначелника ове породице Симеона Лазовића сачувано је и на светлост дана изашло обновом манастира Годовика, а то је иконостас који је дуго био чуван у новој цркви.Осим Симеона у овим и другим крајевима деловао је и радио његов син Алексије а Лазар његов унук такође је пошао очевим и дедовим стопама.

Симеон је по једној верзији рођен у Бијелом Пољу око 1754 –1755 године а умро је по сведочењу једног записа (Љ.Стојановић Стари српски записи и натписи) 1817.године.

Био је Свештеник и најчешће се потписивао уз ознаку Зограф са поп и свешченојереј. По свему судећи сликарство је учио самостално, мада није искључено да је био једно време ученик неког од угледнијих сликара Боке Котоске. Веровало се да је сликарску делатност почео осамдесетих година 18 - тог века док најновија истраживања указују на још раније време 1800.године.

Несумњиво талентован остао је ипак на нивоу просечног сликара немајући услове да достигне виши ниво али Симеон је један од ретких зографа 18.и почетком 19.века који је у оквиру скромних могућности учинио велики допринос уметничком наслеђу нашег краја.

Иконостас у Годовику још једно је дело Симеона Лазовића које је солидно очувано и чека стручну обраду . По Милеуснићу потиче из 1813.год. По личном сведочењу Јосипа Поповића из Годовика сина попа Василија рађен је у Далмацији у Задру.

Школа Плетара

При манастиру је радила кратко и школа Плетара у 18.веку прво на "Бездан пољу "на Жиравама 2 км изнад а затим и код саме цркве на западној страни где постоји оправдано мишљење да је постојала а затим и била упаљена.Први њен учитељ био је Павле Стојић . Била је предходница других просветних установа. И сам Павле Стојић прва слова учио је у манастиру Годовику и оближњој Клисури. По премештају из Годовика Павле је још дуго био наклоњен и везан за ову светињу доводећи своје ученике о саборима све до градње пожешке цркве.

Спомен чесма

1865.године саграђена је чесма тада на извору годовичке реке испод цркве .Као градитељи поменути су Мијајло Поповић, Милан Недељковић,и свештеник Димитрије Смиљанић, међутим 1962 извор се померио крај манастира и чесма је већим делом године сува.

Импозантна црква посвећена Светом Пророку Илији , романског стила, саграђена је у периоду од 1855 до 1858 године када ју је осветио моравички епископ Јанићије а пожртвованошћу и трудом верника шест села ове парохије :Годовика, Милићевог Села, Рогу, Речица Сврачкова и Рупељева.

Градило се за време свештеника Милоша Поповића и као истакнути одборници цркве и угледнији и утицајнији домаћини наводе се, између осталих Недељко Јоковић и Благоје Крстонић из Милићевог Села и Мијаило Јешић из Годовика.

Ристо Стевановић из Орида код Шапца предузимач радова на цркви уговором се обавезао да ће водити и довршити овај подухват који није био ни мало једноставан ни лак. Касније се испоставило да је био кобан управо за његову породицу, тачније сина Ђорђа дечака од 15.година који је изгубио свој млади живот настрадавши падом са звоника скоро пред сам крај радова.Његов гроб и данас се може надзрети на узвишици са десне стране пута према манастиру. Међутим то нису биле једине невоље овог храма који је започет делимично и због завештања почившег Јосифа Мандопареигумана и духовника манастира Светог Ђорђа - Ђурђица који је оставио не мали духовни допринос у овом крају. По неким записима на цркви су се појавиле пукотине већ после пар година јер је терен лош и слегањем су нанесена трајна оштећења. У 1913.години црква је увезана утегама а 1925.године за време свештеника Спира Остојића и Милојка Глишовића сем утега извршен је опкоп око цркве када су темељи учвршћени бетоном и буковим кољем, а урађена је и дренажа. Тих година тачније 1923.године постављен је и нови иконостас који је израдио Милован Адашевић из Расне, као и камене плоче са именима страдалих солунаца из свих села парохије у првом светском рату.

По мало престиж, велика жеља за репрезентативним здањем, брзина и само време у које је изникао један овакав храм имплицирао је (изазвао) дивљење али и низ тешкоћа и разочарења. Међутим он преставља богато историјско, културно и верско наслеђе из времена када је храм Светог Георгија био и сувише мали за све вернике и када је живот у цркви и са црквом бујао и доносио вредне плодове. И познати црквени великодостојник Митрополит скопски Јосиф Цвијовић у свом богословствовању један од првих корака начинио је у овом храму. Свети владика Николај Велимировић долазио је у канонску посету као и многи други јерарси и служитељи Цркве и вере.